Оснивач џуда

У покушају дефинисања џуда као појма, можемо да се сусретнемо са различитим тумачењима. Они који га не познају, углавном га поистовјећују са осталим борилачким вјештинама. Док се у тумачењу оних људи који су у овом спорту или који бар нешто знају о њему, може чути да је џудо један од најљепших борилачких спортова. Те да џудо преставља дисциплину, умјетност, фитнес програм, начин самоодбране и борбе, па чак и начин живота. У ствари, могло би се рећи да џудо преставља све ово. Значај џуда у широкој лепези борилачких вјештина можемо препознати и у томе што свака обука специјалних војних, полицијских или неких других јединица у обавезну обуку сврстава џудо. Поред овога, у појединим азијским, али и европским земљама џудо је заступљен у школама као дио физичког васпитања. Џудо је борилачка вјештина и олимпијски спорт. Џудо је настао као скуп пробраних техника из ђуђице. Ђуђица ју у то вријеме у Јапану била заједничко име за све борилачке вјештине како рвачке тако и ударачке. Тада је оснивач џуда "ЈИГОРО КАНО" који је савладао неколико стилова ђуђице, одлучио да узме оно најбоље од свега и обједини у борилачкој вјештини џудо. Професор Јигоро Кано је рођен 1860 године а преминуо је у 78 години живота 1938 године. 1878 године када је навршио 18 година, почео се бавити борилачким вјештинама. Али брзо је схватио да је његов напредак отежан чињеницом да је физички слаб и крхак. Зато што је највећи дио ђуђице технике захтијевао пуно снаге са техником. 1882 Године, Након што је стекао мајсторску титулу у неколико типова ђуђице, одлучио је развити борилачку вјештину која ће омогућити слабијим људима освајање много већих противника. Са својих 9 ученика основао је институт "Кодокан" и развијао оно из чега ће настати џудо. Ријеч џудо на Јапанском значи "НИЈЕЖНИ ПУТ". Џудо је постао изузетно популаран већ 1886. када је полиција града Токија организовала турнир "ЏУДО-ЂУЂИЦА". Укупно се одржало 15 мечева, а џудо екипа је увјерљиво побједила. Џудо је постао дио јапанског школског образовања и почео се ширити по цијелом свијету. За развој џуда у Европи је веома значајна 1961. година. Те године је Холанђанин Антун Гесинг, на одржаном трећем првенству свијета у Паризу, освојио шампионску титулу. И тако побједивши најистакнутије џудо мајсторе азијских земаља. То је укинуло мит о непобједивости Јапанаца и дало још више подстрека европским џудистима за даљи рад. Џудо је 1964. године уврштен у спортове за мушкарце на олимпијским играма, а 1992. године и за жене.

Зашто дјете уписати да тренира џудо

У савременом добу дјеца се све мање крећу. Преовлађује пасиван начин живота уз телевизију, игрице, разне друштвене мреже на интернету и слично. Према најновијим истраживањима све више дјеце има проблема са прекомиjерном тјелесном  тежином, смањеном физичком способношћу, деформитетима кичменог стуба и стопала. Школа не може у довољној мјери да задовољи потребе дјеце за физичком активношћу, бављење спортом је једини начин да им се обезбеди оптималан развој. Бављење џудом дјеци омогућава да равномјерно развијају све своје физичке способности ( снагу, издржљивост, еластичност, спретност,  брзину ), да стичу самопоуздање и нова пријатељства. Кретање и физичка активност пресудни су за здрав психички и физички развој дјетета.

Са колико година је пожељно укључити дјете у одређени спорт?

Једна од важнијих потреба већине дјеце је кретање. У првим годинама живота дјеца је задовољавају кроз игру у кући с родитељима, са другом дјецом у парку, слободно пужући, трчкарајући, пењући се… Како одрастају тјелесно су све спретнија и физичка активност постаје све сложенија те почиње добијати сложеније циљеве. Јављају се колективне игре у којима треба тимски учествовати, играти по правилима, бити спретнији и бољи. Јасно је да дјеца могу пуно тога научити из спорта. У смислу бављења спортом, џудо за дјецу је један од оних спортова које стручњаци највише препоручују у сврху квалитетног раста и развоја дјетета, од тјелесног сазревања до психолошких добробити у смислу дисциплине, кооперације с другом дјецом, фер плеј итд. Такође, одређени специфични елементи као што су нпр. падови, који су основа џуда, своју праву примјену могу пронаћи током свакодневних активности када се то најмање очекује. Свједоци смо све већег успешног укључивања дјеце вртићког узраста у џудо клубове, као и великог броја дјевојчица што је карактеристично тек за мањи број борилачких спортова.

А који су то још важни аспекти спорта и физичке активности за децу?

Физичко вјежбање примјерено дјететовој доби и развоју има низ повољних утицаја на дјете. Раним похађањем широког распона спортских садржаја дјете пре свега развија моторику. Координисањем различитих дијелова тијела у покрету постићи ће се оптималан статус тијела који ће се одразити не само на учење нових садржаја током дјетињства, већ ће олакшати редовно вјежбање у наредним животним раздобљима те смањити ризик настанка повреда у старијим годинама живота. Разлог за то лежи у креирању моторичких записа у младости, који ће се знати активирати и у средњој и старијој животној доби ако се повремено испробане моторичке радње и понове. 

Кроз спорт и активност такође се формира и оптимална локомоторна основа (јачање костију и мишића) потребна за даљи развој, а не треба занемарити ни разне психолошке аспекте. Они се огледају у жељи за припадањем и доприносу колективу, ношењу с побједом/поразом, жељи за истицањем, социјализацији, као и потребним усвајањем здравих радних навика. Наиме, доказано је како је значајно лакше одржати навике вјежбања кроз дужи животни вијек онима који су се у младости бавили спортом. Такође је пожељно понудити дјетету што више различитих садржаја приликом чега ће и прије него што крене у школу, усвајати најразличитије облике покрета. То ће му олакшати и похађање часова физичког васпитања у основној школи као и потенцијалну специјализацију у одабраном спорту када за то дође време. Осим наведеног, пожељно је укључити дјете у неке од лако доступних садржаја, нпр. ритмику, гимнастику, школу атлетике и пливања, примјерене борилачке спортове и сл. Ако не знате одлучити које би активности биле одговарајуће вашем дјетету, можда вам помогну резултати истраживања на дјеци од 4 до 6 година старости. Утврђено је како дјечаци имају боље резултате на тестовима експлозивне снаге и координације, а дјевојчице на тестовима репетитивне снаге, гипкости и равнотеже.

Када је дјете спремно укључити се у спортску активност изван редовног програма вртића?

Питање које се готово свима намеће, у суштини носи врло једноставан одговор. Наиме, у тренутку када као родитељ процијените да је ваше дјете на нивоу свесности способно пратити упутства тренера, оно је већ спремно похађати спортске активности прилагођене његовим способностима. Ако је дјете способно саслушати задатке и отприлике разлучити шта се од њега тражи, тада је спремно похађати џудо за дјецу. Даљње методе рада су повјерене тренеру. Свакако треба знати да спортска активност има позитиван утицај на развој дјеце па размислите о укључивању властитог дјетета у неку од њих, ако је већ до сада не похађа. Истраживачи са Универзитета ( Qyeen ) истражили су нову хипотезу о утицају комбинованог физичког и менталног тренинга. Прелиминарни резултати показују да је то добар примјер “убијања двије муве једним потезом”. Има већ доста доказа да физичка активност, сама по себи, подстиче мождане функције, с тренутним и дугорочним учинцима. Вјежба повећава нивое група молекула познате као фактори раста мозга, посебно оним који се зове “Мождани неуротрофични фактор” (БДНФ), који циркулишу крвљу и чине мозак осјетљивијим на учење и прилагођавање. Дакле, најновија истраживања показују да комбинација физичког вјежбања и након тога мисаоних задатака даје додатни подстицај мозгу. Утврђена су значајна побољшања у јачини и више когнитивних мера, као што су селективна пажња, вријеме реакције те коришћење краткорочне и дугорочне меморије. Када говоримо о методама за преношење информација сматрамо да метод демонстрације у доби џудиста до 15. године има доминантну улогу. Џудистима у тој доби највише информација даје тренер који својим савјетима води младе џудисте према најидеалнијој техници за њих. Џудисти у том добу још немају значајније такмичарско искуство да би им у савладавању поједине технике помогло присећање или повезивање с њима. Тако се у највећој мјери усвајају информације, без превеликог сецкања технике и аналитичког приступа. Од метода вежбања, доминантну улогу има и стандардно понављајућа метода која подразумева велики број понављања али и смањени интензитет, будући да дјеца у том добу нису способна у значајнијој мери ангажовати енергетске механизме којима би могли радити вишим интензитетом. Том методом долази до изражаја и развој аеробне издржљивости коју према принципима тренинга треба развијати у том узрасту. Фронталним организационим обликом рада тренер осигурава појачану прегледност при савладавању нових техника, а младим џудистима даје могућност поређења са својим колегама, те истовремено и самостално отклањање грешака у процесу учења.

Специфични методски поступци за увежбавање џудо техника који преовладавају у овом узрасном добу су:

  • наге коми (извођење технике у целости са свим фазама)
  • суте геико (вежбање с бољим или искуснијим вежбачем или тренером) којом се у ситуационим условима и индивидуалним приступом отклањају грешке код млађих и технички инфериорнијих џудиста

Координација је важан или скоро најважнији фактор за успех у џудоу, а посебно код млађе популације, што је и доказано у неким научним радовима, да је координација код почетника и младих испред снаге по значајности за успех на џудо такмичењу. За усклађивање покрета у простору и времену с противником и извођење врло сложених техничко-тактичких елемената, потребно је имати висок ниво координационих способности различитог типа. Код џудо борбе увијек је ангажовано цијело тијело, а техника се мора изводити врло брзо, да би била што ефикаснија. Координација руку је способност манипулисања објектима, те као таква у џуду, у којем долази до контакта, има велики утицај. Координација ногу је способност извођења комплексних покрета ногама и као таква у џуду има значајан утицај при извођењу ножних бацања у свим врстама кретања. Координација тијела је способност реализације комплексних моторичких структура премештањем цијелог тијела у простору. Ова способност посебно долази до изражаја у џуду јер се тијело креће у разним правцима.

Морални Кодекс

YUKI - ХРАБРОСТ
СУОЧИТЕ СЕ СА ТЕШКОЋАМА БЕЗ СТРАХА
YUJO - ПРИЈАТЕЉСТВО
БУДИ ДОБАР ПРИЈАТЕЉ КОЈИ ЈЕ ОД ПОМОЋИ
SONKEI - ПОШТОВАЊЕ
ПОШТУЈТЕ СЕБЕ И ДРУГЕ
REIGI - УЉУДНОСТ
БУДИТЕ УЉУДНИ ПРЕМА ДРУГИМА

 

MEYO - ЧАСТ
БУДИТЕ ПОШТЕНИ У УВЈЕРЕЊИМА И ДЈЕЛИМА
MAKOTO - ИСКРЕНОСТ
БУДИ ИСКРЕН ПРЕМА СЕБИ И ДРУГИМА
KENKYO - СКРОМНОСТ
НЕМОЈТЕ БИТИ ПОХЛЕПНИ И ХВАЛИСАВИ
JISEI - САМОКОНТРОЛА
МОРАТЕ ИМАТИ КОНТРОЛУ НАД СОБОМ И СВОЈИМ ПОСТУПЦИМА

Начела и принципи

Јигоро Кано је поставио начела и принципе на којима се темеље све технике џуда. Џудо је начин на који се физичка и психичка снага могу најуспјешније употријебити. Док вас вјежба напад и обрану, џудо ојачава ваше тијело и дух те вам помаже да начела џуда прихватите као своја. На тај се начин усавршавате и постајете вриједнији члан заједнице. А то је и коначан циљ џуда.
Јигоро Кано
Seiryoku Zenyo
Максимална учинковитост уз минималан утрошак енергије

 

Jita Kyoei
Свеопшти просперитет и благостање
Принцип џуда
Зависе од технике тако да у одређеним ситуацијама долази више до изражаја један, а у појединим ситуацијама други принцип.

ПРИНЦИП НЕРАВНОТЕЖЕ

Принцип неравнотеже указује на потребу довођења противника у стање лабилне равнотеже прије извођења сваке технике бацања. Супротно томе, циљ борбе у партеру је држати противника на што већој површини, а тиме и што бољој равнотежи, како би технике захвата, полуга или гушења биле што успјешније. Наравно, притом је у оба случаја потребно сачувати властиту стабилну равнотежу.

ПРИНЦИП ПРАВОГ ТРЕНУТКА

Наведени принцип каже да ће пласирана техника бити успјешна само у случају да буде изведена у правом тренутку који износи само дјелић секунде. Прави тренутак подразумијева ситуацију у којој је нарушена противникова равнотежа (kuzushi), а тијело особе која баца постављено у оптималан положај за реализацију неке од техника бацања (tsukuri).

ПРИНЦИП ПОПУШТАЊА

Принцип попуштања понајбоље оцртава дух џуда. Суштина овог принципа је да се никада директно не супротставља сили противника него да се та сила искористи тако да се дјелује властитом силом у истом смјеру у којем противник дјелује. Дакле, ако противник гура потребно га је повући и пласирати технику у том смјеру, и обрнуто.
"Попусти да би побједио"

ПРИНЦИП ЕТИЧНОСТИ

Овај принцип упућује како се стечено знање и вјештина смију користити само у спортској борби поштујући притом правила борбе. Потребно је уважавати сваког противника без обзира на његову квалитету и знање. Такође, принцип указује да је потребно поштивати старије џудисте и тренере те да џудиста стечено знање смије користити изван дворане само у нужној самоодбрани.

ПРИНЦИП КОНЦЕНТРАЦИЈЕ ЕНЕРГИЈЕ

Овај принцип налаже да се цјелокупна физичка и психичка енергија концентрише на технику односно захват који се изводи и то у смјеру у којем је противник најслабији.
Правила суђења
Џудо меч се одржава на меканој подлози (струњачи) односно борилишту (татами)
Величине 6x6 метара и још по 3 метра са сваке стране које чине зону сигурности.

У МЕЧУ СЕ МОЖЕ ПОБЈЕДИТИ:
I. Бацањем
II. У партеру захватом држања од 20 секунди, гушењем или полугом
III. На бодове
ПОБЈЕДА БАЦАЊЕМ
Ако противника бацимо уз контролу претежно на леђа са знатном снагом и брзином, зарадили смо 10 бодова (ippon) и истог трена побјеђујемо.
Ако га бацимо уз контролу, али техника има дјеломичан недостатак у једном од три елемента потребних за (ippon) добивамо 1 бод (waza-ari).
За успјела бацања која су ипак била лошије изведена и не заслужују (ippon) или (waza-ari) не додјељују се бодови.
ПОБЈЕДА У ПАРТЕРУ
Ако сте бацили противника неком техником, а нисте зарадили (ippon), борбу можете наставити у партеру. Циљ је противникова леђа или барем једно раме контролисати, односно држати на татамију 20 секунди а то се рачуна као (ippon) и аутоматски добијате борбу. Ако противника задржите 10 секунди то се рачуна као (waza-ari).
Такође, ако је противник већ прије, бацањем зарадио (waza-ari) и у партеру задржи противника 10 секунди и тиме заради још један (waza-ari) он побјеђује.
Осим држањем, може се побиједити гушењем или полугом на лакту. У том случају противник се предаје тако да неколико пута удара руком или ногом по вама или по струњачи.
ПОБЈЕДА НА БОДОВЕ
Ако дође до тога да нити један такмичар након истека времена није зарадио (ippon) или (waza-ari) одлучују бодови.
У случају да оба такмичара имају једнаки број бодова, наставља се борба док један такмичар не освоји бод тај наставак се назива (goleden score).
Правила суђења се повремено мијењају па је увијек потребно провјерити јесу ли доступна правила баш она актуална по којима се тренутно суди.
У ЏУДУ СЕ НАПРЕДУЈЕ КРОЗ КЛАСЕ И СТЕПЕНЕ ПОЈАСА

КЛАСА УЧЕНИК

На полагању се узима у обзир: Старост кандидата. Припремно вријеме редовног вјежбања и вријеме које си провео у ранијем степену појаса. Такмичарски успјеси (од зеленог појаса на више). Познавање принципа џуда и теорија џуда. Познавање одређених захвата џуда и техника самообране. Сви такмичари који положу KYU појас добиће диплому као потврду за савладана знања које ће му додијелити његов клуб. Дипломе штампа и доставља клубовима искључиво џудо савез Републике Српске и једино оне представљају валидну потврду стеченог знања. Сви ученички KYU појасеви полажу се пред клупском комисијом – овлаштеним испитивачем од стране џудо савеза Републике Српске, а сви остали чланови морају бити носиоци DAN појаса.
Бијели,
8.Kyu = бијело - жути
7.Kyu = жути
6.Kyu = жуто - наранџасти
5.Kyu = наранџаасти
4.Kyu = наранџасто - зелени
3.Kyu = зелени
2.Kyu = плави
1.Kyu = смеђи

КЛАСА МАЈСТОР

Услови за постајање мајстора џуда јесте положени испит за мајсторског кандидата, даљњим вјежбањем и успјесима у такмичењу и стручном раду (као тренер или судија ) достиже се степен мајстора џуда.
Дан Јапански назив Боја појаса
1. Dan shodan црни
2. Dan nidan црни
3. Dan sandan црни
4. Dan yodan црни
5. Dan godan црни
6. Dan rokudan црни или црвено бијели
7. Dan shichidan црни или црвено бијели
8. Dan hachidan црни или црвено бијели
9. Dan kudan црвени
10. Dan judan црвени
Џудо технике

Такмичарски џудо се већином базира на техникама бацањa (nage-waza), које се дијеле на ручне технике (te-waza), бацања преко кука или бочне технике (koshi-waza) и ножне технике (ashi-waza). Џудо се састоји и од техника у партеру (katame-waza) које се дијеле на држања (osaekomi-waza), гушења (shime-waza) и полуге на рукама (kansetsu-waza).
Партер је прилично занемарен у такмичарском џудоу. Због тога што се атрактивности борбе прекидају врло брзо ако један од такмичара не направи значајан напредак. Технике џудоа се на тренингу уче радећи “у празно”, са партнером који се “пушта” и у лаганом спарингу са партнером (randori).